Tamara Marković je napravila hrabar zaokret u svojoj karijeri koji bi, ovog tenutka, retko ko u Srbiji napravio. Kad je došla do kraja studija na Fakultetu tehničkih nauka, smer softverski inženjer, odlučila je da promeni profesiju i ostvari svoje snove. Upustila se u avanturu dizajniranja i proizvodnje odeće za vežbanje i karijeri plesačice na šipci. Dobro ste pročitali, Tamara je vlasnica firme Poletrotter, čija je glavna delatnost akrobatski ples i joga, ali vise o tome u nastavku teksta.
Tvoja preduzetnička priča je neverovatna, kako si je započela?
U toku studiranja napravila sam godinu dana pauze, zaradila novac i otišla na proputovanje Evropom autostopom. Bila je to velika avantura i puno toga sam shvatila o sebi i svojim željama i potrebama. Vrativši se, postajalo je sve jasnije da me karijera softverskog inženjera više ne zanima a moje ambicije ka plesu, jogi i holističkom načinu života su postajale sve ozbiljnije. Par meseci sam sebe ubeđivala da to nije tako važno, da je to samo moj hobi a da je prioritet da završim fakultet. Međutim, već pred kraj tog semestra prve kockice su se složile i intuicija je prevagnula. Usudila sam se da sebi priznam da fakultet možda ipak nije moj prioritet i da dozvolim sebi da ga napustim… zbog plesa na šipci.
Koliko je bilo teško i na kakve si sve poteškoće nailazila na svom putu?
Iskreno, toliko ih je bilo da više ne
mogu ni da ih se setim. Trudim se da vodim dnevnik koliko toliko redovno da ne
bih zaboravila čitav proces, ali prosto je mom pamćenju nemoguće da ide u korak
sa svim što mi se dešava pa čak i na dnevnom nivou. Znam da zvuči kao da
preterujem, ali ko god je radio nešto slično sigurna sam da zna o čemu pričam.
Najveće poteškoće na samom početku čak nisu toliko bile finansije jer od
trenutka kada sam shvatila da ulazim ozbiljno u celu priču – našla sam ili me
je bolje reći našao odličan posao pa sam mesecima puno radila i štedela. Ali
činjenica da sam upala u jedan totalno novi svet, nemajući nikakve kontakte, ne
poznavajući nimalo tehnički deo posla, ništa o dizajnu, niti o krojenju,
šivenju, materijalima me je posle mnogo koštala i skoro naterala da odustanem.
Ono što sam ipak znala jeste da imam dar da stvorim viziju i da mi jako dobro
ide da druge ljude pokrenem na akciju i da ih usmeravam. Tako sam sa porodičnom
prijateljicom koja se iz hobija bavi krojenjem započela prvu saradnju.
Otišla sam na prvi Sajam tekstila, nemajući predstavu koju vrstu likre tražim,
kako se posluje sa Turcima, koliko meni materijala treba i slično. Zatim sam
mesecima učila o istim i tragala za kvalitetnim. Iskreno, mislim da je to jedna
od najtežih stvari u celom procesu – uopšte naći način da se pokrenute brend
odeće baš za vežbanje, ovde u Srbiji, sa takvim materijalima koji su kod nas
dostupni i ograničenim budžetom. Na početku se ne isplati nabavljati velike
količine iz inostranstva a zalihe i izbor u Srbiji su opet premali za
proizvodnju.
Na kraju sam našla nekakvo pristojno rešenje za početak ali onda je nastao još veći problem. Radna snaga. Srbija je naizgled prepuna krojačica ali je jako teško i jako retko pronaći nekoga ko se bavi šivenjem rastegljivih materijala, da ima sopstvenu proizvodnju i odgovarajuće mašine i da ume kvalitetno da radi sa likrom. Postalo je jasno da je obim posla prevelik za moju prijateljicu i da je neophodan tim ljudi. Da skratim priču, bilo je tu mnogo pokušaja i skoro fatalnih grešaka. Došlo je na naplatu to što nisam poznavala taj deo posla a nisam imala mentora. Život mi je dodelio ubrzani kurs tom prilikom i još uvek se učim. Cela prva kolekcija je bila skoro nepopravljivo uništena i sav novac a još bitnije vreme koje sam u to uložila je zajedno sa njom propalo. To se desilo baš neposredno nakon što sam dala otkaz na redovnom poslu jer je ovo tražilo da mu posvetim svo svoje vreme. U to isto doba trebalo je izbaciti tu prvu kolekciju koja je bila planirana za januar 2019.
Malo je reći da sam u februaru bila potpuno slomljena. Bila sam na ivici da odustanem i nisam videla kako da ovaj put izvučem situaciju. Iskreno, više psihički nisam imala snage da se dovijam i izmišljam nove načine. A sad već sa sigurnošću mogu da kažem da je preduzetništvo upravo to – nađi način tamo gde deluje nemoguće da postoji. Mislim da je na početku najstrašnije ako u posao uđete potpuno sami. I to u oblast koju ne poznajete. Jednostavno kada stvari krenu na loše, prepušteni ste sami sebi i svojim (negativnim) mislima, podsvesnim ograničenjima i uverenjima. Čini mi se da smo tad najskloniji samodestrukciji, gubljenju vere u svoju viziju i na kraju – odustajanju.
Na svu sreću, iako nemam poslovnog partnera, okružena sam predivnim ljudima koje čovek može samo poželeti za prijatelje i sećam se telefonskog razgovora i trenutka kada su me pozvale dve drugarice iz Novog Sada i rekle koliko veruju u mene i to što radim i kako moram da nastavim. U tom trenutku, zahvaljujući njihovoj kreativnosti, smislile smo način kako da spasemo deo te uništene kolekcije i da povratimo barem deo novca koji sam uložila.
Činjenica je da sam tu istu kolekciju zatim uradila ispočetka, skoro magično nalazeći načine da to izvedem pored tada već ograničenog budžeta. Našla sam novu ekipu šivačica, kupila nove materijale, napravila nove krojeve i sve ukupno krenula ispočetka. Iskusnija, pametnija, kreativnija.
Da bi nam bilo jasnije, objasni čime se ti to konkretno baviš?
Pre ovoga sam dve i po godine studirala softverski inženjering i radila kao predavač engleskog. Sada vodim svoju firmu čija je glavna delatnost akrobatski ples i joga. Šta to znači? Poletrotter ima tri oblasti koje pokriva pod tim imenom – The Poletrotter Brand, The Poletrotter Shows, The Poletrotter Center.
Brend je orijentisan ka proizvodnji kostima za pole dance kao i odeće za vežbanje za jogu. Naglasak stavljam na razvoj firme koja se zalaže za socijalnu i ekološku pravednost, a deo profita ide za napuštene životinje u Srbiji.
Poletrotter Shows se bavi organizacijom plesnih događaja i nudi uslugu profesionalnih plesno-akrobatskih nastupa za korporativne događaje i svečane prilike. U martu sam organizovala prvi Sajam plesno-akrobatskih veština na Balkanu. Kako je to izgledalo možete videti ovde.
Poletrotter Centar je novootvoreni plesno-holistički centar i showroom na Vračaru, u Beogradu. Osim što možete doći da isprobate odeću, kod nas je moguće zakupiti policu za izlaganje sopstvenih proizvoda, možete organizovati predavanje/radionicu, čas joge/plesa ili meditaciju i masažu. Na raspolaganju su i projektor i ozvučenje. Nastojim da svojim radom prvenstveno inspirišem žene.
Koja je tvoja trenutna uloga u kompaniji?
Koliko god neverovatno zvučalo (pa čak i
meni samoj!), do ovog trenutka sam bila jedini čovek u svom „timu“. S jedne
strane, biti svestran i posedovati znanja iz različitih oblasti je zaista dar,
ali sa druge zna biti i prokletstvo jer onda niste naučeni da tražite pomoć i
mislite da ćete sve vi najbolje uraditi sami. Ovo je zamka u koju sam često puta
u životu upadala ali sada je došlo vreme da naučim da verujem drugima i da
delegiram zadatke ukoliko mislim da se moja firma dalje razvija. Trenutno sam u
procesu zapošljavanja i formiranja tima.
Nisam sigurna kako bih definisala svoju ulogu, jer imam utisak da sam pekar,
lekar i apotekar u ovom momentu ali to neće još dugo biti tako. Trenutno se
bavim svime od administracije, marketinga, PR-a, kreiranja sadržaja za
socijalne mreže preko dizajniranja, uvoza materijala, pravljenja sajta do
zapošljavanja i traganja za kvalitetnim krojačicama, fotografima, videografima
i na kraju do izigravanja korisničkog servisa i podrške i odgovaranja na sve
poruke, mailove i porudžbine.
Iskreno, sad kad sam ovo ispisala i pročitala, prva pomisao mi je bila: „Tamara, a kad ti stigneš da imaš život pored posla?“. Eto, pravo da vam kažem, ne znam, nekako stignem i to, jer sam upravo kreirala takav posao koji bi podržavao i omogućio da živim taj moj stil života o kome sam nekada sanjala. Moja svakodnevnica jeste ples/joga/meditacija, jeste rad sa ljudima, jeste dinamika, jeste sve ovo što radim a krug odabranih prijatelja je takav da i oni sami naporno rade na razvijanju svojih biznisa i ostvarenju sopstvenih snova pa zato i imamo potpuno razumevanje i podršku jedni za druge i manjak vremena za izlaske ne uzimamo jedni drugima za zlo. Ovde važi ono da se slično sličnom raduje, i zaista sam zahvalna što me uvek pronađu oni koji trebaju.
Nakon dugog puta koji si prošla od kako si ušla u preduzetništvi, šta misliš o položaju žena u biznisu?
Iskreno, mislim da nam je položaj onakav kakav lično smatramo da zaslužujemo, za koji smo poverovali da nam je već rođenjem predodređen. Mislim da mnogi ljudi, nevezano za pol, zapravo imaju podsvesno ograničenje šta je za njih moguće. Kako u životu tako i u poslu.
Je l mislite da biste bez škole ili fakulteta ikada mogli da budete direktor velike firme? Koliko velike? Kao lokalna uspešna agencija ili kao Coca-Cola? Je l mislite da biste mogli da imate toliko novca da možete da pomažete i menjate živote drugih ljudi? Je l‘ mislite da biste mogli da budete inspiracija i uzor drugima? Je l‘ mislite da biste mogli svojoj zemlji da donesete prosperitet? Da se o vama pišu knjige i snimaju filmovi za generacije koje dolaze? Ko su zapravo ti ljudi koji to mogu? Po čemu se razlikuju od vas?
Odgovor je jednostavan i zbog toga i bolan – jedina razlika između vas i njih je ta što ste vi sami sebe ukalupili u šablon koji je manje-više sličan onome kome i drugi ljudi iz vaše sredine pripadaju dok uspešni ljudi znaju da svoj kalup potpuno sami kuju. Tu prestaje svaka priča o politici, poreklu, trenutnom materijalnom stanju, polu, godinama i sličnim etiketama koje je neuporedivo lakše na sebe nalepiti nego verovati u svoj neograničeni potencijal. Usudite se da se odučite od onoga čemu ste nesvesno naučeni. Probudite se – vreme je.
Koji su sve izazovi sa kojima se susrećeš?
Najveći izazov mi je kako prevazići samu sebe. Ovaj put me uči toliko toga o sebi, tera me da se suočim sa svim svojim nesigurnostima i strahovima, da nemam očekivanja, da verujem u sebe, da verujem svojoj intuiciji, da se oslobodim kontrole, da ne odustajem, da se prepustim toku života i da shvatim da Univerzum zaista uvek radi za naše najveće dobro. Svaka prolivena suza (a bilo ih je mnogo!) me uči da pronađem snagu u zahvalnosti prema svemu onome što mi je dovelo do ovoga gde sam sada. Naša iskustva, ma kakva bila, nas oblikuju i svaka „greška“ je upravo blagoslov zbog koga bolje razumemo sebe i znamo kako da u budućnosti to unapredimo.
I na kraju, uči me tome kako da se povežem sa devojčicom u sebi, da bih mogla da budem žena koja je svesna da njena njena najveća snaga leži upravo u činjenici da je to što jeste… žena.
Kakav bi bio tvoj položaj u kompaniji u odnosu na kolege suprotnog pola, da ih imaš?
Sa obzirom da sam ja osnivač svoje kompanije, radim na ostvarenju sopstvenog sna a ne na ostvarenju tuđeg pa samim tim kod mene važe vrednosti u koje ja lično verujem. Mislim da se priča o nejednakom tretmanu i upoređivanju na određenim pozicijama javlja kada su zaposleni nezadovoljni, nemaju utisak da se njihov rad i trud dovoljno ceni, niti da njihovo služenje firmi ima ikakav viši cilj a da je njihov doprinos neznatan.
Imajući to u vidu, ako pričamo o ljudima sa kojima sarađujem i budućem Poletrotter timu, zalažem se za to da pre svega gradim sistem u kome je svakom pojedincu dodeljen posao koji iskorišćava njegov najveći poslovni ali i lični potencijal u datom trenutku što znači da osim što će raditi ono u čemu je dobar, radiće i ono što ga istinski ispunjava i čini srećnim i što doprinosi njegovom razvoju i napretku. Kada osećamo da radimo nešto što ima svrhu i kada uviđamo bitnost svoje pozicije i doprinosa u sistemu, a da smo pritom fer plaćeni za svoje usluge, prestaje svako upoređivanje sa kolegama jer smo srećni, zadovoljni i ispunjeni na svom radnom mestu i poziciji pa se samim tim socijalna pravda više ne dovodi u pitanje.
Šta ti misliš o ženskom preduzetništvu i da li uopšte postoji razlika u odnosu na preduzetništvo uopšte?
Za mene ne postoji ženski i muški preduzetnik. Samo preduzetnik. Postoji ideja, vizija i neobjašnjiv osećaj da je to vaš životni poziv i da na njega morate odgovoriti. Činjenica je da su muškarci prirodno bolje „naoružani“ mehanizmima za lakše suočavanje sa stresom, da nemaju hormonske disbalanse u toku meseca, da su fizički jači i otporniji od nas i da je njihov način razmišljanja više naklonjen logičkom i racionalnom što je poželjno u razvoju biznisa…ALI.
Ali, to će biti njihova prednost jedino ukoliko odlučite da se laktate sa muškarcima u muškom svetu na muški način. To znači da ste već izgubile svoju ženstvenost i da odbijate da iskoristite svoj prirodni potencijal i ono što vam je već po rođenju dato. Ja sam krenula putem softverskog inženjera, ali sam ubrzo shvatila da nikada neću moći da se poredim sa muškarcima koji su sa razlogom dominantni u toj oblasti. Stala sam i zapitala se da li želim da ulazim u borbu sa vetrenjačama gde ću doživotno morati da dokazujem svoju vrednost ili ću se okrenuti nečemu gde će moji prirodni (ženski) potencijali doći do maksimalnog izražaja a gde bi ti isti muškarci morali da dokazuju svoju stručnost kada bi poželeli da se prepoznaju kao profesionalci? Već znate odgovor, a ja se nikad bolje nisam osećala i radujem se trenutku kada ću poželeti toplu dobrodošlicu nekom stručnjaku programeru koji će raditi na razvoju softvera za moju firmu koja je prevashodno orijentisana ženama. Shvatate li? Kada ste spremni da odbacite ego – sve postaje stvar perspektive.
Koji je tvoj predlog za unapređenje položaja žena u biznisu?
Postanite svesne svoje vrednosti i počnite sebe da poštujete i tretirate onako kako želite da vas drugi tretiraju. To znači da se pre svega posvetite sebi, svom duhovnom razvoju, učenju, slušanju, introspekciji, fizičkom vežbanju i sveukupno isceljivanju svojih blokada, trauma i usađenih uverenja koja vam ne služe.
Ako i dalje mislite da postoji čaroban kurs ili mentor koji će vas naučiti biznis tehnikama zbog kojih će vaš posao da procveta dok sa druge strane, ne učite tehnike ličnog razvoja i ne razvijate svoju svest, ženski princip i intuiciju već se besomučno takmičite sa muškarcima – na pravom ste putu da ne uspete. Naša snaga leži upravo u prihvatanju činjenice da mi jesmo nežniji pol a da je konkurencija, nebitno kog pola, iluzorna i krajnje relativna stvar. Sinonim za „biti konkurentan“ je postalo gubljenje saosećanja, otupljivanje ljudskosti u poslovnim odnosima i manipulacija, a jedino merilo uspeha su postale titule i materijalno stanje. Dok ne naučimo da opet osećamo a ne samo da mislimo, neće ni biti velikih uspeha.
Biti žena je naša najveća prednost i privilegija a ne prokletstvo u biznisu.